Župske staze

0
120
Spuštam se stepenikom na tlo zavičaja i na polupraznoj stanici pogledom tražim poznato lice. Studenti već uzimaju prtljag i žurno odlaze u toplinu roditeljskog doma. Nekoliko pari umornih očiju bez sjaja, među putnicima smireno traže dete, snaju, unuče. Vidim prljava stakla na zatvorenom lokalu, pocepane plakate i par starih autobusa, parkiranih na stanici sa koje više od trideset šest godina odlazim i dolazim. Smeši mi se zavodnik kome nedostaje deo lica, stižem da pročitam da je zvezda Granda. Gostuje u nekom klubu. U mojoj Župi ima još radosti, a život u Srbiji je bolji od onoga što vidimo. Od oronule autobuske stanice, umazanih stakala, raspadnutih autobusa i pocepanih plakata.
Pokušavam da odvojim pogled od zgrade i usmerim pažnju na ljude. Tražim poznato lice. Nekoga ko će mi mahnuti ili mi se osmehnuti. Nekog čije oči nisu setne. Umorne. Brat mi javlja da kasni. Kod majstora je. Majstori uvek rade duže od planiranog i nemam strpljenja da čekam. Davno sam prihvatila činjenicu da više nema lica koja mi osmehom govore tu smo. Znam da će prvo svitanje u mom zavičaju biti njihovo i moje. Poljubiću hladnu mermenu ploču sa njihovim imenima, sa ispisanim godinama dolaska u život i odlaska od nas. Zapaliću sveće i poželeti im mir. Svi mi nekuda odlazimo i od nekuda smo došli, pomisliću. Susrećemo se i rastajemo. Osetiću i ja mir jer znam da su neki rastanci privremeni. Njihovi i moji.
Koračam poznatim stazama detinjstva. Čujem zvuk točkića na koferu koji me odaje. Volela bih da neprimetno prođem varošicom, da ne govorim svima dobar dan. Kako ste? Niste se uopšte promenili. Volela bih da me niko ne podseća na devojčicu koja veselo trčkara varošicom i svima sa osmehom govori kurtoazne rečenice. Možda zavaravam sebe, znajući da više niko ne prepoznaje pedeset petogodišnju ženu koja se povremeno pojavljuje u njenom zavičaju i njihovoj varoši. Ne primećuju me i ne čuju neprijatan zvuk kojim moj kofer objavljuje da sam došla. Nema gospođa koje sede sa prijateljicama ili muževima na klupi, drugara koji nikada nisu napustili svoje stanište, kolega mojih roditelja koji bi im sutradan pričali sve najlepše o mom vaspitanju i pristojnosti. Nema ni mojih roditelja.
Prolazim pored kuća uglednih porodica. Podsećaju me na horor filmove. Nema ni traga od one lepote koja je čaršiju činila posebnom. Napuštene i oronule, potvrda su prolaznosti života, bogatstva i moći. Dvorišta zarasla u travu, osušene grane magnolije, poneki samonikli cvet koji prkosi korovu. Svojim postojanjem pokazuje svetu da je čovek kao i priroda. Opstaje divlje i samoniklo. Setno se sećam okrečenih fasada, mirisa jorgovana i božura. Vidim zamagljenu sliku prefinjenih sredovečnih žena koje su kao betonski stubovi bile osnova doma i porodice. Činilo se da je njihova snaga večna. Neprolazna. Slika postaje jasnija i vidim pocrnelu zavesu od čipke, visi kao polupocepani poster na stanici. Okvir prozora bez farbe, a osušeno, potamnelo drvo podseća na delove potonulog broda koje je morski talas izbacio na obalu da čoveku pokaže prolaznost. Truljenje izglačanog, lakiranog drveta je život svakog od nas. Mladost i lepotu smenjuje smežurana i teška starost. Život u zajednici smenjuje usamljenost. Umorne oči bez sjaja smenjuju blistavi pogled.
Vučem kofer i nikome ne kažem dobar dan. Srećem nepoznate likove na poznatoj stazi detinjstva. Sede u baštama kafića, ulaze u velelepne kuće sa okrečenim fasadama i betoniranim dvorištima. Odsjaj hromiranih ograda mi zaslepljuje vid na trenutak i pomislim da će njihovi domovi možda zauvek izgledati ovako moćno. Grade se od mnogo muke i znoja. Od teškog rada negde u belom svetu. U njima niko ne živi. One su konačan rastanak vlasnika sa sećanjem na sopstvenu prošlost. Veličina i čvrstina kamena ukazuje na njihovu sadašnju moć. Potvrđuju njihov uspeh. Poništava im prošlost koje se nerado sećaju. Poništava i moj život. I život meni sličnih koje je talas sadašnjosti polumrtve izbacio na obalu.
Ulazim u šljunkom posutu ulicu koja vodi ka kući koja je bila moj dom. Škripi kamenje koje točkići kofera pritiskaju i ne vidim nikoga od komšija. Nemam kome da kažem dobar dan. Pogled na travnjak i cveće u dvorištu kuće koja je nekada bila moj dom uliva mi nadu. Moja porodica nastavlja život. Sade hortenzije, raduju se plodovima voća, piju kafu sa komšijama. Oni žive ono što ja više ne vidim. Moje staze su lavirint prošlosti, fleševi sećanja i traženje putokaza koji mi pokazuju izlaz. One nisu puste. Na njima srećem likove kojima sa osmehom izgovaram dobar dan, srećna što zvuk točkića objavljuje moj dolazak. One su beskonačne i popločane nedostajanjem. Ostavljam kofer u hodniku kuće koja je nekada bila moj dom i konačno kažem dobar dan Župo.
Prethodni članakBez naslova
Naredni članakKO ĆE NOĆAS…
Rođena je 1965.godine u Prizrenu. Diplomirani je novinar iako se najmanje u životu bavila tim poslom. Napisala je 2 romana "Ja u knjizi bez naslova" i "Sunce je i danas tu" (ovaj drugi pod prezimenom, Vilimonović). Majka je Katarine i Aleksandra. Živi u Beogradu.