Ni mi to pre dolazilo u glavu…
Al otičke se nešto misim –
nisam ti ja žena za švalera.
Ja bi ga zavolela,
el drukše numem.
El totalno… el ništa.
Pa znaš me…
A to bi bio propas.
Duševni.
Zavolela bi ga tako ko teb,
a to ne ide.
Mleko iz kovu mož slučejno i da prospeš,
će pomuzeš ujutru opet,
ako si naranio stoku,
Al ljubav…
ne mož ljubav da prosipaš.
Ona se ni na jedno vime ne muze.
A i greota.
I ne mog se rasplinjavam ovako matora,
ni sa vreme,
ono otiče,
a ni sa osećanja.
Ona bolu.
A muški, znaš kaki su –
uzne ako mu daš,
ki dete sa zvečku istera želju,
pa zgužva i batali,
ki jučerašnje novine.
Na mlado kuče rane zaceljuju kako oćeš,
a matoro…
matoro ima se olizuje posle cigansku godinu,
džabe mu.
Će zjape ožiljci…
A nemam ni živci, pravo da ti kažem…
Kuj da cinculira s ono –
sad mož, sad ne mož,
čekaj me ovam,
nemo da prolaziš onam,
neki će naidje,
neki će nas vidi,
će pukne bruka u selo,
a narod znaš kaki je –
dočeko bi ki na vile!
I pose te ne opraše ni tri Morave…
A dušmani ne da zaborave…
Nisam ti ja za švalera.
Sedi, ženo, di si !
El ni za di si
neki put nisi.
A teško bi me neki ovaku i trpeo…?
Nema dvojica teb na ova svet.
Negoo… Šta će večeraš ?
Jelena M. Ćirić
