Dragi moj gospodine slušajte, da Vam ispričam san... jahala sam noćas bez sedla, gola, s korbačem od sedam i tri frtalja cola. Probudila se negde na pola zbog slatkog bola, s dahom kô smola. Pričajte mi - o čemu ste sanjali Vi dok ste mi uz bok dahtali.
Dragi moj gospodine pijanstvo je stanje kad manje izgleda više i više se čini manje. Ja sam se opijala, bahato orgijala s dušom i s njenom nutrinom. Zvala sam to sudbinom. Da li je usud, pusta želja il’ mahnito htenje, do koske boli pad i otrežnjenje.
U julu 1995. godine imala sam deset ipo godina godina. Spominjem to zato što mi se čini da je u razumijevanju vremena i događaja ponekad najbolje krenuti iz vlastitog iskustva. Za mene je rat bio svakodnevica, dio djetinjstva, sastavni dio porodičnog i familijarnog miljea, način života, rat je bio...
Kada me jutrom izdaju podočnjaci kao ova brda između tvoga i moga grada. Kada raširiš ruke kao ptica, kao pobjednik, a ja opčinjena varkom i magičnim brojem čekanja, od sedamsto stopa nadanja, poželim da je to zagrljaj što me čeka i čudna igra riječi u rimi podmiče me varki. I zamišljam ponovo tvoje ruke kao kraci na...
Ni mi to pre dolazilo u glavu... Al otičke se nešto misim - nisam ti ja žena za švalera. Ja bi ga zavolela, el drukše numem. El totalno…  el ništa. Pa znaš me... A to bi bio propas. Duševni. Zavolela bi ga tako ko teb, a to ne ide. Mleko iz kovu mož slučejno i da prospeš, će pomuzeš ujutru...
Znaš... ja ću otići jednog dana Možda će biti novembar Sasvim sigurno bit će novembar I vjetar će prestati da duva Nad tvojim tuđim krovom Pod kojim si spokojno laku noć izustio I nećeš osjetiti kada mi duša napusti tijelo To samo je put iz nečeg u ništa ... ja ću tom prugom sama U neki svijet dalek...