Iz ciklusa “Muške pesme”

Kad mi opkoračiš uzdah,
vetar u sapi zauzdaš,
kad raširiš krila
i digneš nas iz sivila –
znaću da sam odabran
u naslut-visine i ponor-dubine
da s(v)e vaznesem,
s lovorom žezlo života unesem
na mesto na kom i tako 
k’o u košnici vrvi,
na kom ću medjaše pobosti poslednji
kad nisam stig’o prvi,
na mesto sa koga med curi
k’o iz bremenog saća,
na kom je čitav svet postao
i kom se od iskona (s)vraća.

Tu, eto tu,pod grlom,
pod Adamovom jabučicom,
na medji srca i razuma,
na mestu odakle se kapi znoja
u spustu zaleću ka grudima.