Moja zemlja tužnih ljudi

0
34

Prijatno oktobarsko veče u bašti beogradskog restorana sa neobičnim imenom koje ukazuje na kvalitetnu hranu. Mala fabrika ukusa. Čekam drugaricu koja je iz Švajcarske došla u svoj grad da oseti njegov puls i oživi slike iz prošlosti. Prvi put se viđamo u Beogradu, u našoj Srbiji. Upoznale smo se u Bernu, na nekom skupu u Ambasadi Republike Srbije, i nastavile smo da negujemo lepo prijateljstvo ograničeno razlikom u godinama, ali sa toplinom i potrebom da podelimo potisnutu patnju koju stranci osećaju gde god i kako god živeli. Pijem limunadu sa svežim listovima nane, oko mene je samo par zauzetih stolova. Tri mlade, lepe, urbane devojke, prave selfi nad tanjirom koji konobar spušta na sto, i upaljačem pravi magiju sa dimnim oblakom ispod koga se nazire neko neobično braon ispupčenje i moja misao se usmerava na taj čudni oblik, pitajući se šta je to. Devojke su nasmejane, uživaju u trenutku magije. Dim polako nestaje i vidim samo tanjir bez čarobnog isparenja. Prijatnost time ne prestaje. Ambijent je takav da čoveku bude prijatno i bez dodatnih scenskih efekata koji su, priznajem, zanimljivi za posetioce. Sijalice poređane u nizu vise između drveća, u bež papirnim kesicama su lampe postavljene na ivičnjake bašte. Sve je bajkovito i slatko.

Dolazi mlada žena koju sam prigrlila dušom u stranoj zemlji i neobično mi je što smo u našem gradu zajedno. Ona je deo neke druge priče u kojoj smo delile iste tuge, nedostajanja i nostalgije. Ona je sapatnik žene stranca u lepoj, uređenoj zemlji koja ima sve, a opet nema nešto… Jezik koji se zove maternji, gužvu u radno vreme, prijatelje koji uvek nađu slobodno vreme za kafu, komšinicu koja nikada ne vraća prazan tanjir u kome si joj odneo kolače ili pitu…

Grlim tu dragu, mladu ženu i smejemo se jer naručuje pivo. U Švajcarskoj je obično pila čajeve ili kafe, verovatno zbog ustezanja i napetosti koje nismo bili svesni. Pričamo glasno i ne razmišljamo da li će nas neko čudno gledati zbog nepristojnosti. Obe smo kulturne, mislim da smo i lepo vaspitane, ali radost zbog susreta u restoranu blizu hrama Svetog Save je nekontrolisana, a verujem da nikome ne smeta. Takav smo narod. Nekontrolisan, emotivan, glasan i otvoren. Pokazuje mi slike njenog sina koji nosi lepo srpsko ime Nikola, i ako je njegov tata, a njen muž Švajcarac. Prohodao je ovde, baš na onom platou ispred hrama. Samostalno je prešao put od nekoliko koraka, to je početak njemu nepoznatih životnih puteva. Gledam to preslatko dete u bakinom krilu, ujakovom zagrljaju, i znam da je srećan što ima porodicu ovde, u zemlji nesrećnih ljudi. Njihova posvećenost je merljiva vremenom koje provedu uz njega, a ljubav se ogleda u dodiru i pogledu. Ovde u zemlji nesrećnih ljudi bake uzimaju ceo odmor i sve slobodne dane da bi čuvale svoje unuke, a ujaci ih vode na ljubavne sastanke sa svojim devojkama koje uz njega moraju voleti sestre, sestriće i celu njegovu familiju. Tamo gde žive srećni ljudi, u uređenim sistemima gde se zna red, bake viđaju unuke kada nemaju baš nikakvih obaveza, idu na odmore sa prijateljicama i ručavaju u restoranima van gradske buke. One idu na jogu i koncerte, ne vuku cegere sa pijace noseći hranu za koju su dale poslednje pare iz novčanika. One ne spremaju nedeljne ručkove za muževe i žene svoje dece, njihovu decu i decu njihove dece.

Moja mlada prijateljica iz neke druge priče pita kako sam i da li sam se snašla u našem gradu. Čudno je da se ne snalazimo na svome, nije to nešto nama nepoznato da bi se snalazili. Ali, čudno je i što razumem zašto me to pita. Nešto smo započele, doživele smo ono što nazivaju redom i normalnim životom. Ona ostaje da živi u tome, ja sam se vratila u našu nenormalnost i sasvim se normalno snalazim. Valjda je to deo mog bića, možda se samo u tom ludilu i snalazim. Ne znam i ne razmišljam šta je razlog moje vezanosti za zemlju tužnih ljudi.

Pita me da li sam primetila kako su ljudi negativni i neprestalno se žale na sve i svašta. Kažem da jesam, i da je to normalno. Zamišljaju da je negde van granica sve lako i lepo, dođe neko naš iz inostranstva sa blistavim autom i ne ustručava se da potroši novac na sve što poželi, pa svet izgleda sjajno, a mi još bednije nego inače. Žale se našim strancima, možda im i zavide na onome sto vide za kratko vreme njihovog boravka u Srbiji. Ne znaju ono što ti ljudi zapravo žive u zemljama gde zauvek ostaju stranci. Slika koju vide je varljiva, kao i sama sreća. Trenutak sjaja i lepog, lagodnog života ovde, za vreme kratkog i zasluženog odmora, zameni naporan rad i teška usamljenost tamo daleko. A onda im se čini da se njihov narod žali na težak život iz hira i razmaženosti. Naš život se u njihovim očima ogleda u punim kafićima i restoranima, ne primećuju da je taj privid opuštenog i ležernog ponašanja, površina dubokih frustracija i neizvesnosti koja traje decenijama. Niko nikoga ne razume, a svi smo isti narod.
Posle dva sata prijatnog razgovora, u bašti prijatnog restorana, pozdravljamo se moja draga, mlada prijateljica i ja, nadajući se da će i sledeći susret u našem gradu biti ovako topao i lep. Obe nosimo u sebi blisku povezanost iz neke druge priče u kojoj smo dva stranca u tuđini i volimo našu zemlju tužnih ljudi.

Vraćam se peške kući poznatim ulicama grada, čujem neke klince koji pevaju pesme o svom omiljenom klubu i ako je izgubio sa šest-jedan. Čini mi se da su srećni. „Mi se radujemo i neuspesima,“pomislim. Nasmejem se, u mislima i ja pevam: “Ovo je moja Zvezda, lepša nego Danica…“ Ovo je moja zemlja nesrećnih ljudi, u kojoj sam ja srećna.

Pokušavam da otključam vrata zgrade. Mračno je, ne radi sijalica ispred. Setim se Švajcarske u kojoj se svetla pale senzorima. Mučim se da uvučem ključ u bravu i uopšte mi ne nedostaje svetlo, ni senzori. Mrak je na kraju svake priče. Njihove tamo, i naše ovde.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite vaš komentar!
Molim unesite Vaše ime