Cigarete

0
34

Prodaje jagode. Rumene, krupne, sočne i prije svega friške, sad ubrane. Stanuje tu blizu, u komšiluku. Kupih jednu zdjelu i pridružih mu se na klupi u parku ispred hotela-banje. Dok uživam u slasnim zalogajima on me besplatno časti pričom. Neobičnom i za nepovjerovati (poput onih Ćosinih priča iz arsenala naše narodne pripovjedačke proze) ali ja sam znao da je sve istina. Za neke bolna, za neke ružna, no u svakom slučaju vrlo zanimljiva i istina koja najbolje oslikava suštinu i karakter zbivanja koja su nas zadesila devedestih.


–          Vidiš, ono tamo je Sibovac! – reče pokazujući neodređeno rukom ka sjeveru, prema nepreglednoj ravnici. – Tamo su bila 3 rova s naše i 3 s njihove strane. Između nas razmak, ma nema ev’ ko odavde pa donde – ruka opet pokaza na samo njemu znane markere ali ja sam nepogrešivo znao da je to ne više od 15-20 metara.

Prodaje jagode. Rumene, krupne, sočne i prije svega friške, sad ubrane. Stanuje tu blizu, u komšiluku. Kupih jednu zdjelu i pridružih mu se na klupi u parku ispred hotela-banje. Dok uživam u slasnim zalogajima on me besplatno časti pričom. Neobičnom i za nepovjerovati (poput onih Ćosinih priča iz arsenala naše narodne pripovjedačke proze) ali ja sam znao da je sve istina. Za neke bolna, za neke ružna, no u svakom slučaju vrlo zanimljiva i istina koja najbolje oslikava suštinu i karakter zbivanja koja su nas zadesila devedestih.

–          Znaš, ja sam ti strastveni pušač! Pušim dvije kutije a ponekad naguram i treću, zavisi koliko se merhametluka strpa u jedan dan. E mo'š onda mislit’ kako mi je bilo onda, devedes’ druge, bez cigara na liniji. Jednom mi prekipi i ja dreknem: „Četo, ooo četo!!! Imaš li cigara bolan!“. Nije to bilo neobično jer smo se znali tako dozivati mi i oni, začikavati jedni druge i častiti se ko će duhovitiju psovku izmislit’. Majku mu, odgovori on meni. Imam, veli Balijo, što? Ho'š ti to meni da popušiš? Ama hoću jašta i još ću ti platiti za to! Kad je vidio da se ne zajebajem, već da stvarno tražim cigare, doviknu: „Evo ću ti ispaliti tromblon i na njega ću zavezati jednu kutiju. Ne brini neću „naoružati“ tromblon!!!“. I zaista ne prođe minuta pade tromblonska mina u blizinu mog rova i na njoj zavezana niška „Drina“. Oprezno dopužem do nje (jebiga, ko će mu vjerovati, Četo je to), pažljivo pregledam sa svih strana da nije izvađen osigurač…kad, nije bogami. Sve uredno. Zamolim kolegu iz rova da mi da tromblonski metak, na isti troblon stavim 10 njemačkih maraka i viknem: „Slušaj, evo ti vraćam tromblon i na njemu pare, ako imaš još donesi, sve ćemo kupiti“. On se ne malo iznenadio kad se uvjerio da sam mu platio 10 DM kutiju kad je kod njih šteka koštala toliko. „Ama mnogo je Balijo, evo ti još jedna kutija…“ reče i novi tromblon se zakotrljao u blizini našeg rova. Tako smo počeli. Sutradan sam već bio u njihovom rovu sa stotinu maraka u džepu i utanačili smo posao. Na ova tri rova se neće pucati (ili, ako se već mora onda će to biti u vazduh), on će obezbijediti redovne pošiljke u kartonima cigareta, kafu, šećer i ulje a moje je da mu to platim u markama. Vrlo brzo je posao toliko uznapredovao da nas dvojica to više nismo mogli sami raditi jer se radilo o šljeperima robe. Dobro se sjećam kad je prvi put trebao kamion da stigne. Pozvao me u rov (već sam se navikao da redovno odlazim kod njega) i zabrinuto mi saopštio da se na putu kojim kamion treba da stigne nalazi njihova vojna policija i da, dok su oni tamo, nema robe. „Pa šta predlažeš?“ upitao sam ga. Odveo me u stranu i šapnuo: „slušaj, evo ti koordinate njihovog položaja, vrati se tamo i reci svojima da ispale par minobacačkih na tu lokaciju. Odbijte nam za svaku granatu po 1000 maraka“. Kad sam svom komandantu saopštio prijedlog, održao mi je bukvicu. „Slušaj, zar ti misliš da ja imam granata za bacanja, ha??? Nema govora. Nego, ako tvoj četnički pajtos hoće da se riješi policije, nek pošalje fino granate, može koji god hoće kalibar, i ja ću tada pucati.“ Kad sam prenio njegove riječi mom poslovnom partneru, on zapjeni: „Oooo jebem te živote, pa ti posluj sa ovim balijskim stipsama!!! Gori ste od Čivuta jebiga…“. Grdio je tako par minuta ali je ubrzo pozvao kolegu i rekao mu da donese 4 mine „stodvadesetice“. „Hajd’ sad, evo ti koordinate i reci svojima da požure!“. Jes’ vraga. Ispucaše naši dvije mine na navedene koordinate ali kad se ja vratih tamo saopštiše mi da smo prebacili 50 metara i „otišli u lijevo“ isto toliko. Vratim se nazad da izvršimo korekciju i zaista, nakon što smo ispalili ostala dva projektila, jedinica njihove vojne policije se žurno evakuisala sa dotadašnje lokacije a put za naš šljeper sa robom, oslobođen. Bilo je tragikomično tu noć. Kamion nije mogao doći do same linije nego se morao zaustaviti nekih 100-150 metara dalje (od njega pa do rovova je bila blaga uzbrdica uz koju je bila samo pješačka staza). Moj partner mi je saopštio da on nema ljudi koji bi istovarili šljeper i da se za to ja pobrinem. I pobrinuo sam se. Poveo sam skoro čitavu našu četu, dvadeset i sedam ljudi, na srpsku stranu linije, istovarili smo šljeper i prenijeli robu na našu stranu…sve to za nekih 3 do 4 sata. Bilo je to kao u nekom filmu: čitava četa „ljiljana“, potpomognuta sa 5-6 „četnika“ koliko ih je ukupno držalo liniju sa srpske strane, poput utvara i u skoro apsolutnoj tišini, istovaraju kamion duboko iza linije razdvajanja. U neko doba će ti jedan novajlija s naše strane prošaptati u pomrčini „pa dobro ljudi a gdje su ti četnici“, na šta moj pajtaš kresnu upaljač, prenese plamen ispred lica i prosikta „evo četnika, jel sad u redu“!? Po završetku posla svi smo se ponovo povukli svako na svoju stranu linije i uredno zauzeli odbrambene položaje u rovovima. Uz jednu ogromnu razliku. Njihovih 6 vojnika je bilo „do zuba“ naoružano PAP-ovkama ili Zastavinim Kalašnjikovima, svaki rov je pored toga imao po jednu „osamdeset trojku“ a o municiji da ne pričam (lično sam se uvjerio da je svaki od onih 6 sanduka, koliko je bilo smješteno u jednom rovu, bio do vrha pun municije). Nasuprot njima, mi smo raspolagali sa nekoliko pušaka raznih modela i marki uključujući i lovačko naoružanje i po dva metka svaki borac (to se doduše mijenjalo kad „zagusti“ i tad bi dobili svako još po desetak metaka). No, otkako smo ustanovili „biznis“, na toj lokaciji više nije bilo problema, a o svakom dolasku drugih trupa uredno smo i na vrijeme bili obavještavani od strane naših poslovnih partnera. Do kraja rata, na tom dijelu linije razdvajanja nikad nije došlo do pomjeranja fronta niti sa jedne strane.

Završio je priču sa nekim šeretskim osmjehom a oči su mu sijale kao kod pasioniranog šahiste koji je tek dobio neku važnu partiju. Ja sam znao da je rat uvijek bio nekome rat a nekome (b)rat, nama koji smo živjeli dalje od linija razdvajanja u onim najtežim trenucima sukoba sa HVO-om i blokade sa svih strana, nije bilo lako preživjeti. Plaćali smo desetostruku cijenu za proizvode poput cigareta, kafe, brašna… ali niko se nije bunio, samo nek je glava na ramenu i nek’ robe ima. Zato mi je ova priča bila više od puke informacije saopštene iz „prve ruke“. Neki cinični dio mene se jetko nasmijao a kad me upitao zašto se smijem samo sam mu rekao:

–          Ma ništa posebno, lijepa ti je i veoma zanimljiva priča. Nego, možeš li mi reći šta je razlog da je Gradačac ovako lijepo, čisto, razvijeno i čini se bogato mjesto?

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite vaš komentar!
Molim unesite Vaše ime