Anonimna

Angelina Petrović

0
40

I danas kad zažmurim, oblije me strašna iznemoglost, gotovo malaksalost udova i stopala, drhtanje ruku i podrhtavanje stopala, misleći na taj dan. Svaki mišić mi se zgrči, a na trepavicama dve ružne mrlje zaudaraju na zadah iz njegovih usana, pa se i danas zapitam da li to beše od reči ili uvelih poljubaca. Koliko je težak i opasan jad, očaj i patnja za izgubljenim, a ni sami nismo svesni šta sve možemo da izgubimo. Kako se zabrine pusta ljudska duša kada ostane bez novčanika, a tek kada izgubljeno poprimi obeležje nečeg značajnijeg, daće odgovor da je malo kožno čudo od izgubljenog daleko. Koliko je noćnih krikova ispustila zalutala ptica dok sam jecala, jer sam znala da su za mene nicala vešala. Čekala me! Da me obese! Da se obesim! Ko zna?

Samo onaj odozgo. A sve je počelo bezazleno, devojački i muški, zavodnički i mirno, prosuto ljubavlju i osećanjima, da svako biće teži za ispunjenjem mnogih snova, a najveće se nekako isprsi, nadvlada ostale, žena prestane da bude dete, nije više ona lasta koja nežno širi smeđa i plavetnocrna krla posuta belim pegama, nije više ona ptica koja se probije kroz maglu, odleprša u novi vazduh, a za sobom ostavi paučinu punu bola i ekstaze. Koliko sam očajna, još više sam besna. Kao magla krvi, mladosti i neba, ostavila sam ga bez jasnog razloga ili sa puno nejasnih, nedorečenih, praznih reči, tupog pogleda i lažnog osmeha. Osećala sam da me topi i zamrzava suludi gnev, naiđe u ravnomernim razmacima. Nisam mogla da procenim koliko sam dugo bila sama. Činilo mi se da sam prestala disati i da žive samo moje zamišljene oči. Zamišljene i zamrznute. Šta mi je to trebalo!

 Jovan je imao ženu, prostu i vrednu. Beše to jedna od onih žena koje poželi svaki osrednji, po navici dobar domaćin i još bolji otac, a troje dečice, jedno drugom do uveta, bosih stopala, gaze po kamenju i pesku, beru poljsko cveće, prave venčiće i čekaju prvomajske uranke. Zaori se dolina od njihovog smeha kada im se sitne nožice dočepaju mekane trave, kao da im je majka rukama isplela šarene patofne, izvezene šarama detinjstva, ljubavi i mašte. Jovan, ponosan na meke nežne glasove, zdravlje i potomstvo, zadovoljan sa ono malo hleba i pekmeza, žita i brašna u ambaru, kukuruza na čardaku, baštice i njive.

– Ilinka! – doziva ženu punim imenom, ne haje što je u selu svi zovu Ika – Skuvaj nam onu kafu, ali nemoj da bude jaka, nego da imamo da dolivamo, da se tvoj Jocika odmori malo, a onda odoh po seno u livade. Žena opasana zamašćenom keceljom briše ruke još masnije od tkanine. Rumenih obraza i mrkog pogleda, razumevanjem i ljubavlju očistila je svaku mrlju s lica i tela. Jovan je gleda, srećan i ponosan. Zna da je samo njegova, svesna da se ispod grubog seljačkog platna krije lepota i čistota, divno telo i svežina mladosti, jer ne beše joj ni punih trideset leta. Kad se smiri dan i ljubičasti mrak obasja krevet u uglu male sobe, majka pokrije svoje piliće, svesna da su se od igre umorili, a onda iznenada nestane detinjasta čar. Žena postane žena. Nije bila svesna da je to detinje bilo najlepše u njihovoj ljubavi. Ta svežina uzdaha i čežnje, kao česma iz njihovog dvorišta, to dete koje nikada nije skrivala u sebi. Ode dan, odleti svetlost i dopuzi žena strasna i željna muškarca da je voli i ispuni darom novog života. Modro lišće se vijalo po sokaku, a negde u daljini je parao snažan zvuk voza. Meni se činilo da čujem žustri, besni krik iz moje utrobe, da mi zavist rije srce i zamagljuje vid, jer mi dosada uništi i poslednju nadu da ostanem i žena i čovek. I zašto da se predstavljam? Moje ime ne priliči ovoj priči, kvari je. Biću Anonimna.

Ne znam šta mi je bilo, ali reših da zavedem Jovana, a mogla sam mu biti mati, baka njegovoj deci. Iako sam na početku rekla da se sve dogodilo slučajno, slagala sam olako i jednostavno, bez imalo griže savesti. Znala sam sve o Jovanu i Iki. Iako u malom moravskom selu nikoga nisam poznavala toliko dobro, jer sam dolazila jednom u tri leta da obiđem staru očevu kuću, pobegnem od gradske vreve i napišem par pesama, ipak je do mene dopirala priča o nežnom ljubavnom paru, ponosnom na svoje imanje i nemanje, složnom u nemilosrdnoj borbi za parče hleba, meni sasvim nepoznato. Dođoh u selo da pišem o zavičaju, ljubavi i ljudima. Tako sam mislila, a došla sam da pokvarim. I umesto da mi inspiracija bude beli drum opkoljen žbunovima kupina i malina, pa da u slasti tamnih plodova obogatim krvave vene još svežijom krvlju, da mi reč bude crvena na radost, u mene se uvuče jedan đavo i ne dade ni mira, ne dade sna i razuma. Sedela sam pod divljim kestenom, a ispred mene je zalepršalo šareno parče meseca, crveno i žuto, nestajalo u tami i vraćalo se brže od misli. Taman kad pomislim da se vratim domu i da u senci jasmina potražim mirise razuma, iskoči noćni mlaz i zakopa me, kao da sem mene ništa drugo preče i nije. Danas znam da sam na važnosti dobila samo ono što sam umislila, da sam bila lukava i prepredena, zrela godinama, a nezrela postupcima. Zaboravio je prsluk i opazila sam spore muške korake kako gaze prečicom, kako se pod nogama savija trava, krči put i noga i mekani tepih, videla sam trag kao šapat u mraku, sedela i čekala pokrivena Jovanovim prslukom. Da mi je neko samo par meseci ranije rekao da će mi smrad neopranog komada tuđe garderobe prijati više od parfema, da ću upijati miris kože iz sive tkanine, rekla bih da je otišao predaleko iz zemlje u kojoj sam pčelama poklanjala med, u kojoj sam snivala o kamenu koji u dubinama roni i šapuće slatke snove. Moj san je trajao i dalje, ali sam Jovanov prekinula surovo, okrutno, ženski loše, nepopravljivo. Umesto pesme, osećala sam da me glas požude pozvao u pakao, umesto stiha, obuhvatila sam tuđi prsluk i navukla na mokra kolena. Čekala sam siromaha da dođe, znala da neće dopustiti da izgubi nešto što je jedva platio, da bi jadan prekukao i ožalio komad tkanine kao rođeno i najrođenije. Ne, ne beše sitničav i gramziv čovek, već ljudski siromašan i pošten, kao i ja bogata i obesna, a siromašnija od njega. Sve se završilo… Ostalo je bar toliko časti u meni da me sramota da ispišem uzdahe, krike, šapate, suze i patnje, kajanje i zavijanje… Ostade ispod starog kestena gomila opalog kestenja, nažuljaše moje rasuđivanje, povrediše Jovanova kolena, iskidaše Ilinkinu masnu kecelju, zagrebaše po dečjim bosim tabanima. Koliko je svedoka moje nečasti i ludosti ne može stati ni u bure bez dna. Iza nas šestoro ostade vinograd do vinograda, čokot do čokota, posušiše se zeleni listovi, ostadoše prazna tri kreveta, jedna mlada žena, ponižena i ucveljena. Ode sreća iz tihog doma, kao da je nikada nije ni bilo. Zlobna i sujetna, bojala sam se da ne uvenem, a sad ne poželim nikad da zalistam. Mračna su mi proleća i leta, bele zime još mračnije kada se prisetim one strasne noći, kada se prisetim Jovanovog izgubljenog pogleda i čoveka obavljenog posla, kao da je radio na njivi, a ne na meni, Anonimnoj. Gde je više časti? U duši ili u telu? Zveram krvavim očima ka nebu i šaljem odgovor – u telu!

Angelina

IZVORAngelina Petrović
Naredni članakStepenik
Angelina Petrović rođena je 24. 01. 1966. u Dovlićima (Istočno Sarajevo). Završila je Višu železničku školu u Beogradu, potom studije na Tehničkom fakultetu Mihajlo Pupin u Zrenjaninu i stekla diplomu o visokom obrazovanju i stručnom nazivu diplomirani inženjer proizvodnog menadžmenta. Radila kao profesor fizike u gimnaziji u Obrenovcu. Nekoliko godina predavala je u srpskoj školi u Bernu, u Švajcarskoj, gde je objavljivala kratke priče i pesme u časopisima za dijasporu. Godine 2011. objavila prvi roman pod naslovom "Psiha" koji je nagrađen književnom nagradom Pegaz. Iste godine objavljena je kratka priča "Stepenik" u Antologiji "Pegaz pečat vremena". Član je Udruženja književnika Srbije i nosilac nacionalnog priznanja Zlatna značka za 2014. godinu koje se dodeljuje za doprinos u oblasti stvaralaštva i kulture. IK "Arte" dodeljuje joj priznanje Književnica 2014. godine, a novele "Koža" proglašava knjigom godine. Roman "Sveštenik" našao se u prvih trideset romana nominovanih za Ninovu nagradu. Inspiraciju i nadahnuće pronalazi u delima Dostojevskog, Tolstoja, Remarka, Getea, Šilera, dok su joj uzori iz srpske književnosti Ivo Andrić, Desanka Maksimović i Miloš Crnjanski. Do sada je iz štampe izašlo šest romana i jedna zbirka novela. Izdavačko-producentska kuća "Cepelin" objavila je nova izdanja "Psihe"( treće izdanje), "Čistača" ( četvrto izdanje) i "Sveštenika" ( drugo izdanje), a planu je izdavanje i ostalih djela autorke. Izdavačka kuća "Novum" sa sedištem u Nemačkoj objavila je 2012 godine roman "Čistač", a u pripremi je objavljivanje i ostalih romana u "Novumu" u Nemačkoj.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite vaš komentar!
Molim unesite Vaše ime